Pivo su oduvek svi voleli - oni koji ga piju zbog zadovoljstva, a i oni koji ga prodaju zbog zarade. Pivo, taj čarobni napitak, kao čudesni izum ljudskog duha i kao dar prirode, harmoničnog ukusa, kontroverznih osobina: iako je gorko - ipak sladi, iako je hladno - ipak greje, to je piće za tugu i veselje, to je tečnost, a to je i hleb. Blago svakodnevnog života - za osveženje, da prekrati vreme, pratilac dobrog raspoloženja i izvor počinka. Pivo kao plod ljudskog uma nije nastalo odjedanput, već je stvarano vekovima. Još je praistorijski čovek otkrio da divlja pšenica i ovas, potopljeni u vodu, daju tamnu, penušavu i osvežavajuću tečnost, posle čijeg se pijenja poboljšava raspoloženje i snaga. Pivo zauzima posebno mesto u životu ljudi već od samog početka civilizacije. Zapisi na sumerskim glinenim pločicama svedoče o poljoprivrednoj delatnosti 4.000 godina pre Hrista, opisujući postupak spravljanja piva. Skoro polovina roda ječma koristila se za proizvodnju piva. Proizvođeno je 19 vrsta piva. Žene su bile te koje su pravile pivo od ječmenog hleba i prodavale ga. Mesopotamski pivari nisu cedili pivo, pa je u tečnosti plivalo i zrnevlje ječma. Zato je gost uz zemljani vrč piva dobijao i cevčicu od jedne vrste palme ili trske. Sumerska epika o stvaranju sveta u Gilgamešu peva o božanstvima "koja sladano pivo piju trskom, a taj im napitak ukloni brige i razveseli im srce". Pivo od ječmenog slada prvi su proizveli Vavilonci. Od ovog naroda su druge drevne civilizacije naučile spravljati hranljiv i osvežavajući napitak - Egipćani, Persijanci, potom Grci, Rimljani, Španci, Gali, Germani i Sloveni. Proizvodnja piva kod Vavilonaca bila je poznata još negde oko 2.800. godina pre Hrista. Umetnost pravljenja piva i ječmenog hleba su u osnovi usko povezani. Pivo se pravilo od ječmenog hleba (koji se kasnije nazivao bappir) koji se mogao jesti kao hleb ili ubaciti u masu za fermentaciju. Proizvodnja piva i hleba bila je svakodnevna aktivnost u starom Egiptu, gde se i jedno i drugo redovno pravilo kod kuće. Istoričari smatraju da se pivo pripremalo mrvljenjem dobro uskislog, slabo pečenog hleba, u vodi i vrenjem proceđene tečnosti. Iako su stari Egipćani znali da od žitarica pripremaju osvežavajuće piće zvano synthum, u koje su dodavali gorko korenje i začine, hmelj nisu koristili kao začin. Egipćani su upotrebljavali dvostepeni postupak: prvo su zrnevlje pošećerili, što objašnjava raznoliku morfologiju skrobnih zrnaca u staroegipatskim ostatcima piva, a zatim su odliveni rastvor šećera i skroba previrali u pivo. U staroj Grčkoj i Rimu vino je bilo najomiljenije piće, dok je u Severnoj Evropi pivo igralo daleko značajniju ulogu u svakodnevnom životu, te je takva tradicija prisutna i danas.
