25/08/2019
Oj Milane Radoviću....Prijatelju i brate... I veliki čoveče... Sta to bi?
Primismo nekakvu čudnu vest, pretužnu, o tvome naglom i neočekivano odlasku, nemom rastanku, bez pozdrava... Da li je istina sve ovo?
Nije u nas običaj da rastanci tako prođu, bez reči, pozdrava i rukovanja i zagrljaja, i svega ostalog... I nećemo kvariti dobar običaj, nemamo pravo na to, jer ga nismo mi ni vaspostavili, pa cemo se mi ipak kako običaj nalaze pozdraviti s tobom kako dolikuje prijateljima, kako najbolje znamo i umemo.. I kako jedino možemo ovoga trenutka. A ovo nije nikakvo zauvek opraštanja od tebe, ovo je privremeni rastanak, rastanak do ponovnog susreta u večnosti, gde ces ti nas i ako Bog da sve lepo dočekati i doviknuti nam radosni pozdrav dobrodošlice sa nekog lepog brda ili proplanka....
Mi naravno znamo da sve velike vesti oduvek pa i danas brzo putuju, pa je tako i ova brza bila. Baš brza. Najbrža! Tek da ne pokvari davno smišljen izreku. Ali kakva je to samo vest bila!? Ta je vest protutnjala silna i jaka kao zemljotres velike snage, vest koja je ljudima koji te poznaju zaustavila dah, ubrzala puls, i zaledila stvarnost toga trenutka. To je vest koja nas je sve naterala da se duboko zamislimo nad njom, i predano mislimo neko vreme o njoj, o tome šta smo to pročitali i čuli, šta se desilo....Sve nas je zatekla u neverici, jer je to teško poverovati! U štošta bi čovek još mogao poverovati, ali u ovo...?
U svakom događaju, ali baš u svakom, pa i onom najgorem postoji bar malo zrnce dobra, i obrnuto. Sigurno je da je ova tužna vest naterala sve one koji te poznaju, da malo dublje no obično, promišljaju o velikim i večitim temama, o životu i smrti, smislu i besmislu, granicama i linijama koje spajaju i razdvajaju... Lakoću, težinu postojanja i nestajanja. I to bi moglo biti ono zrno dobra u ovoj istinsko tragediji. Da svako sagleda svoj život na trenutak. Život nam bez naše saglasnosti donosi razne situacije i trenutke radosti i sreće, bola i patnje, vere i neverovanja... Tako se desilo i prilikom tvog susreta sa večnošću i onom tankom linijom na koju si zakoračio, i preko koje si tamo negde daleko dragi Milane, ispod "Gospodara Duhova" prešao. Planina jeste veliki deo tvoga života, i tvoje je ona stradanje na mnogo načina...
Ipak kao što rekosmo da verujemo ovo nije nikakav tvoj zauvek-odlazak, već privremeni od nas rastanak, jer mi ćemo se sigurno sresti u vremenu budućem!
Ovo baš jeste samo prijateljski pozdrav ljubitelju oštrih planinskih snežnih vetrova, ljubitelju orlovskih visina i orlovskih pogleda s visine. Ovo jeste poslednji veliki pozdrav velikom ljubitelju ljudi i njihovih običaja, ljubitelju prirode i božanske poezije, planina i druženja na njima, ljubitelju slobode svake vrste...
Ovo jeste pozdrav od tvojih prijatelja, tvoje braće i sestara planinara koji i dalje stoje ispod Bukvinog Lista podno Gore Fruške, u sred ravnog Vojvodstva Srbskog koji te nikada zaboraviti neće!
Do ponovnog susreta u večnosti - Zbogom Prijatelju! Visokogorci Crne Gore
