SPICER/ORENSTAJNOV
ZAMAK - STARI DVORAC
OD PONOSA DO SRAMOTE
Lepo zdanje, sagradjeno na prelazu dva veka, nekada je bilo ponos vlasnika bogate porodice Spicer/Orenstajn. Od ponosa do sramote. Danas je postao prikaz naše nebrige i nemara, našeg lošeg odnosa prema istinskim vrednostima. Vlada Republike Srbije je, 18. juna 1997. godine proglasila dvorac za spomenik kulture. Ali ovo još uvek šarma
tno prelepo zdanje danas pre podseća na kuću duhova, zapuštenu i zaboravljenu od svih. Na sve liči samo ne na zgradu koja je pod dvostrukom zaštitom države. Prema podacima iz Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Novom Sadu, ovaj dvorac izuzetno je značajan zbog toga što je sagradjen na samom prelazu iz 19. Ona predstavlja jedinstven spoj starijih stilova i modernih umetničkih strujanja, aktuelnih na početku prošlog veka.
1892. godine је započela gradnja objekta koji danas nazivamo STARI DVORAC. Izgradio ga je Eduard Špicer, jedan od trojice suvlasnika Beočinske fabrike cementa. Projektanta za svoju porodičnu vilu on je potražio u Budimpešti, angažujući Imrea Štajndala. S druge strane József Sisa nedvosmisleno insistira na tome da je autor Spitzer Ville je bio Ignác Alpár
Zgrada je sagradjena 1898. godine za porodicu imućnih nemačkih veleposednika koja je bila jedan od vlasnika Beočinske fabrike cementa. Projekat za njegovu izgradnju, u stilu eklektičke arhitekture napravio je arhitekta IMRE STAJNDL čije je najpoznatije delo Zgrada parlamenta Madjarske u Budimpešti, (ali nije sigurno, jer József Sisa nedvosmisleno insistira na tome da je autor Spitzer Ville je bio IGNAC ALPAR-Ignác Alpár. Beocsin (Szerém vm., ma SCG), Spitzer, Alpár Ignác, 1898 )
Na dvorcu su primetni elementi kako starih stilova poput romatike, gotike, renesanse i baroka i tada modernog pravca, secesije. Zgrada neobičnog asimetričnog oblika sastoji se od podrumskog prostora, prizemlja, sprata i tavanskog prostora. Posebnost dvorcu je davala velika staklena bašta koje danas nažalost nema. Zgradu ukrašava veliki broj veoma neobičnih fasadnih dekorativnih elementa zmijolikih, žabolikih i zmajolikih oblika, predstavljaju redak sklop dekorativnih detalja uradjenih u malterskoj plastici, keramici, štuko programu i kovanom gvoždju i veoma zanimljivih završetaka dimnjaka. Unutrašnjost dvorca je bogata raznom ornamentikom i predivno oslikanim zidovima.. Unutrašnjost dvorca uradjena je u duhu varijante madjarske secesije kitnjastih oblika i nastala je nešto kasnije. Najvredniji deo unutrašnjosti ove gradjevine predstavlja centralni hol kojim dominira kamin od zelene žolnai keramike, uradjen po posebnim nacrtima fabrike ŽOLNAJ iz Pečuja. Prelep balkon i prelepo oslikani zidovi sa raznim motivima biljaka. Ogromni vitraž na pročelju zgrade je dominirao centralnim delom hola. Vitraže na objektu je radio Mikša Rot (Róth Miksa 1865–1944) , vitražista iz Budimpešte. Posebno je zanimljivo kupatilo u kome se nalazi zidana kada u koju se silazi trima stepenicama. Nažalost kamin je totalno uništen, a kupatilo oštećeno. U isto doba kada je napravljen dvorac, oko njega je podignut i veliki park sa nekoliko fontana, stil parkovskog uredjenja je bila kombinacija engleskog i francuskog vrta. Nažalost mnogi detalji tadašnjeg parka nije sačuvan, ali su ostala posadjena stabla pa se danas park naziva ŠPICER BAŠTA. Vlasnici dvorca su pred početak II svetskog rata napustili Beočin. Tokom rata dvorac je korišćen kao zgrada nemačka vojna komanda. Posle rata objekat nacionalizovan. U njemu su nakon toga bili smešteni gradska biblioteka, kulturni centar, radio stanica Beočin, disko klub i restoran. Sredinim 70-tih dvorac je bio luksuzni restoranu i noćni dansing bar. U jednom periodu se koristio kao osnovna škola i mešovita gimnazija. Nakon privatizacije preduzeća Trgovisnko Preduzeće Podunavlje u čijem je sklopu funkcionisao objekat je napušten i od tada je započelo njegovo propadanje. Osamdesetih godina prošlog veka iz dvorca su se iselili kulturni centar, biblioteka, radio stanica Beočin, disko klub i sa radom je prestao restoran koji je bio veoma ugledan. Neko vreme deo zgrade, glavni hol i staklena bašta su korišteni kao kafić i igraonica. Krajem sedamdesetih godina 20 veka Klint Istvud je dvorac koristio prilikom snimanja nekoliko scena za film RATNICI. Kasnije je snimano jos nekoliko domaćih filmova od kojih su poznatiji DORUČAK SA DJAVOLOM, DEČAK I VIOLINA i CRNA MAČKA BELI MAČOR. Danas su na dvorcu porazbijani prozori i vrata promaja i vetrovi huje i fijuču napuštenim prostorom, pa se stiče utisak da je Spicerov dvorac postao utočište duhova i nevidljivih tajanstvenih stanovnika iz nekih minulih vremena. Na laganom povetarcu zašušti lišće oko Špicerovog dvorca u Beočinu i nakratko razbija tišinu. Iz stare polusrušene zgrade, zarasle u korov, noću se oglašavaju sove, one su jedini stanovnici ovog nekada čuvenog prelepog zdanja, koje danas, u veoma lošem stanju, svedoči o jednom vremenu. Gradjen na prelazu izmedju dva veka, na kome su vidni gotovo svi graditeljski pravci, od romanike, preko renesanse, gotike, baroka, do jugend stila. Nekad je bio ponos Beočin sela, a danas ga nazivaju kućom duhova, koja odbrojava poslednje dane ako veoma brzo ne nadje neimare. Dok se prolazi kraj starog dvorca, obraslog u korov, sa polupanim staklima, iščupanim vratima, urušenim krovom i propalim tavanicama, kao da se iz njegove unutrašnjosti čuje zvuk violine i smeh mladih dama, kao nekada, kada je na balove kod Spicerovih dolazila gospoda. Da li će se ponovo začuti dirke klavira, hoće li zdanje zablistati starim sjajem i promeniti naziv “kuća duhova”, niko ne zna da nam kaže...
Možda ga noću obilazi i majstor NADOR koji je napravio sve one čudne ukrase na njemu i druži se sa zmajevima i mitskom pticom TURUL koji još uvek neumorno bdije nad njegovom sudbinom. Turul je mitska ptica soko, koji se raširenih krila nalazi iznad ulaza na dvorcu. To je po legendi ptica ni soko ni orao, ogromnih je dimenzija mitološka ptica, zaštitnik Hunskih plemena. Čest je motiv u obliku spomenika koji je prikaz zaštite i sigurnosti. Dvorac je sagradila porodica Špicer navodno po projektu Steindl Imrea 1890-92. (ali nije sigurno, jer József Sisa nedvosmisleno insistira na tome da je autor Spitzer Ville bio IGNAC ALPAR-Ignác Alpár. Beocsin (Szerém vm., ma SCG), Spitzer, Alpár Ignác, 1898 )
Ede Špicer je bio jedan od vlasnika Beočinske fabrike cementa. Dekoracija objekta diktirana je namenom i veoma uglednim ekonomskim statusom porodice Špicer. Objekat predstavlja primer eklektičkog sklopa u kome su funkcija i dekoracija uskladjeni na jedinstven način, prepoznatljiv za prelazak vekova i pokušaj da se usklade i pomire elementi predhodnih stilova sa nastupajućim stilovima. Na zgradi se uvidjaju stilovi od romantike, gotike, renesanse i baroka pa sve do modernih strujanja jugendstil, art noveau i secesije. Enterijer je nastao nešto kasnije, a odiše u duhu varijante madjarske secesije kitnjastih oblika. Vrednost objekta ogleda se u retkosti i u vremenu nastanka, odražavanju stilskih promena i rane faze secesijske arhitekture koja je upravo u ovom periodu na prelazu i koja će u potonjim arhitektonskim delima ovog stila jasno formulisati estetska i stilska opredeljenja. Posebnu vrednost objekta daje enterijer centralnog hola. Njime dominira kamin od zelenih žolnai kaljeva, uradjen po posebnim nacrtima. Zidovi hola su sa stilizovanim biljnim ornamentima i oslikani secesijskim dekorativnim programom. Zidovi su obloženi drvenom lamperijom kao i galerija na spratu sa balusterima uradjenim u punom drvetu. Iako je zgrada projektovana u duhu izrazite eklektike, na njoj se uočavaju trifori i okulusi, terasa i prozori, renesansne arkade, ograda terase i barokne crte kupole. U arhitektonskom kulturnom nasledju Vojvodine ova zgrada, predstavlja jedinstven primer eklektičke arhitekture posebne namene sa veoma vrednim dekorativnim programom ostvarenom u duhu secesije, naročito u enterijeru. Danas, objekat je napušten i već duže vreme bez namene. Donedavno u njemu bila smeštena gradska biblioteka, radio Beočin, dom za vojne invalide i restoran. Na dvorcu ne postoje ni vrata ni prozori, a i krov polako počinje da popušta. Verovatno zbog toga je i dobio naziv "Kuća Duhova". Iako ruiniran dvorac još uvek ima šta da pokaže slučajnom prolazniku. Dvorac je evidentirano kulturno dobro. Ovaj spomenik kulture sagradio je jedan od suvlasnika cementare u Beočinu Ede Špicer davne 1898. godine. Jedan je od najlepših secesionističkih zamkova u ovom delu Evrope.
