26/10/2025
In memoriam
GORAN CVETKOVIĆ
1950-2025.
DELO UGRAĐENO U BAŠTINU CELOG JUGOSLOVENSKOG KULTURNOG PROSTORA
Pozorišna kritika u režiji Gorana Cvetkovića ima autorski, lični stvaralački pečat. Ona ne teži objektivnosti shvaćenoj kao neutralno opisivanje pozorišne pojave. Njena subjektivnost je strana u dijalogu sa kolegama na sceni pa je zbog toga uvek jasno opredeljena i estetski i etički. Bez etičnosti kao alata u razumevanju i vrednovanju pozorišna estetika često može da obmane, da pozorišna iluzija pređe rampu i saučestvuje u održavanju iluzija u realnom životu. Zbog toga autor ovih pozorišnih kritika često svoje tekstove završava sa Bravo! Čestitam! Svaka čast! ali i sa Kuku Todore! Greota, Žalosno! Pri čemu će često ovim kvalifikacijama, pohvalama i kritikama, povodom različitih predstava, biti nagrađen isti autor, ili ista pozorišna kuća, što govori o zaista nezavisnom stavu i ličnom integritetu kritičara.
Za razliku od autora koji imaju odbojnost prema različitim žanrovima ili estetikama, pogotovo prema političkom teatru, Cvetković je, otvoren prema svakom teatarskom događaju, kritičan i isključiv samo onda kad prepoznaje neiskrenost, laž, netalenat ili neke druge, vanumetničke pobude za bavljenje pozorištem. Ogromna je razlika kada politički teatar razotkriva laž i kad teatar služi političkim lažima. Na ovoj etičkoj razlici se ustanovljava i estetika – estetika koja počiva na istini, koja jeste život sam u svim svojim intenzitetima i protivurečnostima između dobra i zla. Estetika koja nije tumačenje ili prilagođavanje života unapred smišljenim „istinama”, ideologijama ili teozofijama, ali nije ni sama sebi svrha, „nepoznanica metafizičke jednadžbe” (Krleža).
Uzbuđenje izazvano istinitim, iskrenim i doživljenim na sceni i u publici nije suzdržano u Cvetkovićevoj kritici, ali je uvek i potkrepljeno uvidom u društveni. istorijski i kulturni kontekst. Stoga, pozorišna kritika pod naslovom Teatar i društveno biće nije namenjena samo pozorišnim stvaraocima, rediteljima, glumcima, scenografima, koji hoće da misle i da se razvijaju, nego i neophodan praktikum za brojne pozorišne gledaoce, pogotovo za one koji u hram boginje Talije nisu došli zbog razbibrige ili snobovskog razloga „videti i biti viđen”, nego su došli da bi doživeli eros katarze samooslobađanja i prepoznavanja. Prepoznavanja sebe samog, ali i drugih ljudi, njihovih sudbina, želja, međusobnih odnosa strasti, ljubavi i mržnje, zločina i žrtve, prevare i nade, u društvenom, kulturnom i istorijskom kontekstu.
Iako su u ova dva toma, na preko 700 stranica objavljene kritike 248 predstava, to čini samo jednu, odabranu trećinu svega što je Cvetković o pozorišnim predstavama izgovorio u etar na talasima Radio Beograda 2 u periodu 2011-2015.
Namera izdavača i urednika dvotomnog izdanja odabranih pozorišnih kritika Gorana Cvetkovića bila je da razdvajanjem sadržaja na teatarsku produkciju u Srbiji i Beogradu u prvoj knjizi i teatarsku produkciju u Jugoslavenskom kulturnom prostoru, sa gostovanjima iz Evrope i sveta, u drugoj knjizi, uporednom analizom pokaže da razlike u stvari i nema – čak su i protagonisti, pogotovo reditelji, često isti – društveno biće u Teatru podjednako životom pulsira i briše sve veštačke, izmišljene i nametnute političke i nacionalističke granice.
Sa knjigom GODINE GNEVA – Pozorišne kritike 2002-2009 u izdanju RTS (Beograd, 2011) ovim izdanjem je u baštinu celog jugoslovenskog kulturnog prostora, na početku trećeg milenijuma, ugrađeno izuzetno Delo čiji će značaj tek u budućnosti biti prepoznat – kad dođe vreme za prepoznavanje i pravog lica istorijskog perioda u kojem je teatar, zajedno sa mnogim književnim i filmskim delima nastajao i često bio jedini glas razuma, empatije, iskrenosti i nade... Nade!
Dragan Stojković
(Predgovor Drugoj knjizi)
