Dr Katarina Višić, psihoterapija i savetovanje

01/09/2026

Roditelji ne moraju biti loši ljudi da bi neka njihova ponašanja bila štetna za dete.

Nedostatak ljubavi i sigurnosti, stalni kriticizam, zahtevanje da dete zadovoljava emocionalne potrebe roditelja, zlurade šale i prebacivanje krivice mogu ostaviti trag koji se oseća i mnogo godina kasnije.

Dete često ne može da zaključi: „Moj roditelj se prema meni ponaša loše.“ Mnogo je verovatnije da će pomisliti: Problem je u meni.

A upravo ta poruka može nastaviti da oblikuje odnos prema sebi i drugima i u odraslom dobu.

U slajdovima izdvajamo pet čestih oblika toksičnih roditeljskih ponašanja.

26/08/2026

Svaki roditelj povremeno greši. Međutim, kada neadekvatne roditeljske interakcije postanu obrazac, one mogu ostaviti posledice koje dete nosi i u odraslom dobu.

Na razvoj deteta ne utiče samo način na koji se roditelji prema njemu ponašaju i zadovoljavaju njegove emocionalne potrebe. Važni su i odnos između roditelja, sredina u kojoj dete odrasta i njegov temperament.

A šta se dešava kada roditeljska ponašanja postanu toksična?

U novom serijalu govorićemo o tome kako prepoznati toksično roditeljstvo i kako prekinuti prenošenje nezdravih obrazaca iz generacije u generaciju.

19/08/2026

Prepoznali ste nekog od „četiri jahača“ u svojoj vezi. Šta sada?

Cilj nije da se partneri nikada ne posvađaju. Konflikti su deo bliskih odnosa. Važno je kako razgovaramo kada se ne slažemo.

Umesto kriticizma možemo govoriti o konkretnom problemu. Umesto odbrambenosti možemo preuzeti svoj deo odgovornosti. Umesto prezira možemo negovati poštovanje, a kada smo preplavljeni konfliktom — napraviti pauzu i razgovoru se vratiti kada se smirimo.

Promena odnosa često počinje promenom malih, svakodnevnih načina na koje razgovaramo, slušamo i reagujemo jedno na drugo.

18/08/2026

Kada se svađamo sa partnerom, nije važno samo oko čega se svađamo, već i kako to radimo.

Džon Gotman je izdvojio četiri posebno destruktivna obrasca komunikacije: kriticizam, prezir, odbrambenost i podizanje zida.

Povremena pojava nekog od njih ne znači da je veza osuđena na propast. Problem nastaje kada postanu uobičajeni način na koji razgovaramo, rešavamo nesuglasice i reagujemo jedno na drugo.

Dobra vest je da ovi obrasci mogu da se prepoznaju — i menjaju.

Prepoznajete li nekog od „četiri jahača“ u svojim partnerskim konfliktima?

17/08/2026

ČETIRI JAHAČA APOKALIPSE: HOĆE LI VAŠ ODNOS OPSTATI?

Svi parovi se svađaju. Problem nije u tome što konflikt postoji, već na koji način partneri razgovaraju kada se konflikt pojavi.

Psiholog Džon Gotman je, proučavajući partnerske odnose tokom više decenija, izdvojio četiri posebno destruktivna obrasca komunikacije koje je nazvao Četiri jahača apokalipse:

• kriticizam
• odbrambenost
• prezir
• podizanje zida (stonewalling)

Kada se često ponavljaju i postanu uobičajeni način komunikacije, ovi obrasci mogu ozbiljno da naruše bliskost, poverenje i stabilnost partnerskog odnosa.

Zanimljivo je da iza ponašanja koja spolja izgledaju kao napad, hladnoća ili odbacivanje često možemo pronaći sasvim drugačije potrebe.

U dinamici pritisak–povlačenje, jedan partner pokušava da uspostavi kontakt insistiranjem, kritikovanjem ili zahtevima, dok drugi pokušava da smanji neprijatnost povlačenjem i zatvaranjem.

Što se jedan više približava — drugi se više udaljava.
Što se drugi više udaljava — prvi još snažnije pokušava da mu se približi.

I tako nastaje začarani krug.

Iza pritiska se ponekad krije poruka:

„Primeti me. Budi sa mnom. Važno mi je da me čuješ.“

A iza povlačenja:

„Preplavljen/a sam. Ne želim ponovo da budem povređen/a. Potrebno mi je da se zaštitim.“

Problem je u tome što partner uglavnom ne čuje tu skrivenu poruku. Čuje kritiku, napad, prezir ili tišinu — i odgovara sopstvenom odbranom.

Dobra vest je da prisustvo ovih obrazaca ne znači da je odnos unapred osuđen na propast. Obrasci komunikacije mogu da se prepoznaju, zaustave i zamene zdravijim načinima povezivanja.

U narednim objavama upoznaćemo svakog od „četiri jahača“ — i njihove protivotrove.

10/08/2026

Biti „dobro dete“ ne mora da znači biti dete koje nikada ne protivreči, ne ljuti se, ne traži mnogo i uvek misli na druge.

Ako ste se prepoznali u ovom serijalu, možda je vreme da se zapitate:

Šta je meni potrebno?

A ako odgajate dete koje je „uvek dobro“, vredi zastati pred još jednim pitanjem:

Da li moje dete zaista bira da bude poslušno – ili je naučilo da mora da bude takvo da bi bilo prihvaćeno?

Zdravo odrastanje podrazumeva prostor za potrebe, emocije, neslaganje, greške i individualnost.

Cilj nije odgajiti dete koje će uvek biti „dobro“.

Cilj je odgajiti dete koje sme da bude svoje.

09/08/2026

Dobra deca“ često nauče da budu dobra na dva načina: podređivanjem i samožrtvovanjem.

Jedna nauče da ćute o svojim potrebama, željama i emocijama kako bi izbegla ljutnju, kaznu ili odbacivanje. Druga nauče da potrebe drugih uvek stavljaju ispred svojih, jer bi u suprotnom mogla da se osećaju sebično ili krivo.

Spolja mogu delovati poslušno, prilagodljivo, nesebično i uvek spremno da pomognu. Ipak, iza toga se vremenom mogu nagomilati bes, ogorčenost, bespomoćnost i usamljenost.

Jer dete koje stalno uči da bude tu za druge može odrasti u osobu koja se jednog dana pita:

„Kako to da sam ja uvek tu za sve, a kada meni neko treba – nema nikoga?“

08/08/2026

KADA „DOBRO DETE“ POSTANE ULOGA

Radi domaći na vreme. Soba mu je uredna. Ne pravi probleme. Pomaže roditeljima, brine o drugima, poslušno je i odgovorno.

Odrasli ga opisuju kao „dobro dete“.

I upravo zato često niko ne zastane da se zapita: Kako je tom detetu?

Problem nastaje kada dete nije „dobro“ zato što tako bira, već zato što oseća da nema pravo da bude drugačije.

Da ne sme da pogreši.
Da ne sme da naljuti roditelja.
Da ne treba da opterećuje druge svojim potrebama.
Da mora da bude odgovorno, poslušno i prilagođeno.
Da treba da vodi računa o tome kako se drugi osećaju.

Takav obrazac može nastati u porodicama u kojima je roditelj emocionalno nedostupan, preopterećen, veoma zahtevan, kontrolišući ili prezaštićujući. Dete može naučiti da će pažnju i prihvatanje dobiti samo kada se ponaša „kako treba“, ili da će izražavanje sopstvenih potreba izazvati ljutnju, zabrinutost ili osećaj krivice.

Tada dobrota prestaje da bude slobodan izbor i postaje strategija prilagođavanja.

A dete koje spolja ne pravi nikakve probleme može iznutra nositi veliki teret.

Zato nije dovoljno pitati samo:
„Da li je moje dete dobro?“

Važno je pitati i:
„Da li moje dete pored mene sme da bude ljuto, glasno, nesavršeno, da pogreši, kaže NE i poželi nešto drugačije od onoga što ja želim?“

Jer detetu nije potrebno da bude savršeno dobro.
Potrebno mu je da bude slobodno da bude dete.

04/08/2026