Наргила
Наргила или шиша је оријентална лула са дугачким савитљивим цревом закаченим за контејнер у коме се дувански дим хлади проласком кроз воду.
Наргилу су измислили Индуси, мада је вероватно нису користили за пушење дувана, јер се за прве овакве справе, направљене од једне врсте кокосовог ораха, у тој земљи знало већ вековима пре него што је дуван увезен из Америке. Изум је у Персији добио им
е (nargille на фарсију значи кокос), да би се негде средином шеснаестог века одомаћио у Турској.
Наргила се у основи састоји из четири важна дела: горионика (тур. луле), цеви која спроводи дим у воду (марпунџе), боце (гевде) и усника (агизлик). Идеја је у томе да се дим, пролазећи кроз воду, охлади, али ако се у ту воду, као што неки имају обичај, додају ружине латице или која кап неког мириса то ће се осетити и у диму. Арапи (који наргилу зову hukka) горионик праве у облику посуде са рупом на дну, у коју се сипа посебно сечен и припремљен дуван, често обогаћен ментом и другим ароматичним травама. Турци су софистициранији: њихови горионици су шупље избушене цеви, а дуван се сече у дуге широке траке које се прво намачу у посебном раствору, а затим се мокри намотавају око горионика као завоји. Кад се намотај осуши, на врх се ставља жар, који мора бити од храстовог дрвета. Потом је на уживаоцу да вуче кроз агизлик, посматрајући како се дим у виду мехурова диже са дна украшене гевде и скупља испод грлића. Док се дуван лепо не разгори, треба добро напети плућа и вући у прецизном ритму, иначе ће се наргила угасити. Пушење једног пуњења траје око један сат, мада искусни пушачи то могу да развуку на дупло дуже.
