Задушнице су обележавања дана одвајања душе од тела, члана Цркве. Увек падају у суботу, јер је то и иначе, у току читаве године, дан кад се сећамо преминулих. Кољиво или кувано жито се носи у парохијски или манастирски храм, као и на гробље. На дан задушница се служи Света Литургија, и тада свештеник вином прелива жито, а после службе се иде до гробова покојника. Поред гробова се пале свеће, а све
штеник обави обред и окади гробове. Ако су наши покојници сахрањени далеко и није могуће отићи на њихове гробове, увек може да се оде у цркву, где се одслужи помен, а Господ види и зна.
Жито нас симболично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре род доноси, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је симбол смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског.
Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се залечују ране греха.
Свећа је симбол светлости Христове. Он је рекао: Ја сам светлост свету. Та светлост треба да нас подсети на светлост којом Христос обасјава душе преминулих. Свећа је малена жртва Богу, који се за нас жртвовао.
Даће и подушја се не дају да се "нахрани" покојник, односно, да душа његова "једе", него да се сиротиња нахрани и у молитвама помене покојника.
На задушнице се дели милостиња. Постоји још један вид милостиње који је код нас заборављен: духовна милостиња. Духовна милостиња је поклањање духовних књига.
